Početak koji oblikuje celu godinu

Septembar deluje čarobno, nove torbe, uredne sveske i nasmejana deca ispred učionica. Roditelji odahnu , jer zadaci su još laki i sve ide polako. Upravo se u tom osećaju opuštenosti krije zamka. Prvi dani i nedelje zapravo postavljaju temelje, jer tada dete stiče naviku da obaveze završava na vreme, ili uči da ih može ostaviti za „sutra“. Navike koje se steknu u septembru prate dete tokom cele godine.

Zašto odlaganje košta skupo

Kada rutina izostane, vrlo brzo nastaje haos, domaći se radi kasno uveče, knjige ostaju u rancu, a gradivo se gomila. Čim dođu prvi kontrolni, u domovima kreću natezanja, nervoza i suze.  A sve je moglo da bude mirnije da je od prvih dana bilo jasno da školske obaveze imaju svoje vreme i mesto i kada se urade na vreme, ostaje više prostora za igru i odmor.

Uloga roditelja je da bude podrška, a ne spasilac

Česta greška je kada roditelj preuzme obaveze na sebe. Tada dete ne stiče osećaj da je škola njegova odgovornost. Sa druge strane, ni potpuna nezainteresovanost nije dobra, jer deci treba red i disciplina, ali i osećaj sigurnosti da roditelj prati njihov rad i brine o njima. Najbolje je pronaći sredinu, biti podrška, pokazati poverenje, ali i tražiti da dete samo uradi domaći, pripremi knjige i spakuje torbu za sledeći dan. Tako dete uči da preuzima odgovornost za svoje obaveze.

Previše svega, premalo slobode

Roditelji često iz najbolje namere upišu dete na mnogo aktivnosti, sport, jezike, muzičku školu. Sve to može biti korisno, ali detetu je podjednako potrebno i vreme za igru, maštanje i istraživanje. Kada je raspored prepun, školske obaveze deluju teško i naporno, umesto da budu deo svakodnevnog ritma. Slobodna igra, dečja radoznalost i kreativnost nisu izgubljeno vreme, već temelj zdravog razvoja i uspešnog učenja.

Ekrani kao najveći kradljivci vremena

Telefon i tablet često budu prvo za čim dete posegne kada dođe kući. Ako se koriste pre domaćeg i igre, obaveze lako ostaju po strani. Zato je važno da vreme za ekran bude kratko i jasno određeno, tek kada dete završi obaveze i kada se izigra. Roditelji treba da budu primer, jer ako sami stalno drže telefon u ruci, dete neće poverovati u ograničenja. Pred spavanje je još važnije pronaći pravu meru – tada je bolje vreme iskoristiti za razgovor ili čitanje knjige. Telefon nikako ne treba da bude u dečjoj sobi tokom noći.

Ocene nisu merilo uspeha i znanja

Roditelji često veruju da su dobre ocene ključ uspeha. Ipak, ocene nisu nepogrešiv pokazatelj znanja, ni detetove vrednosti. Nekada trema ili umor mogu da spreče dete da pokaže ono što zaista zna. Ako ocenu doživimo kao meru uspeha, umesto kao prolaznu povratnu informaciju, upadamo u zamku u kojoj i roditelji i deca lako zalutaju. Ocena ne sme da bude etiketa „odlikaša“ ili „lošeg đaka“, ona je samo trenutni odraz, a ne konačna slika znanja deteta.

Najveća greška na početku školske godine nije loša ocena niti neuredna sveska, već odlaganje stvaranja navika. Red i ritam učenja oblikuju se od prvih dana, a ne kada gradivo već postane preteško.