Saradnja između roditelja i škole je od presudne važnosti za optimalan razvoj i uspeh svakog učenika. Da bi se dete potpuno razvilo, kako na kognitivnom, tako i na socijalnom, emocionalnom i fizičkom nivou, važno je da roditelji i škola sarađuju, gradeći čvrste temelje na kojima će dete uspeti da se razvije u zrelog, odgovornog i uspešnog pojedinca.

U procesu obrazovanja i vaspitanja deteta, roditelji igraju nezamenjivu ulogu. Prepoznavanje njihove uloge kao „prvih učitelja“ deteta je presudno. Kroz interakciju sa svojom decom, roditelji podstiču radoznalost i otkrivanje “sveta oko sebe”, pružaju prve vredne lekcije o poštovanju, empatiji, upornosti i ljubavi prema učenju.

Škola sa druge strane, uz pomoć učitelja i nastavnika, pruža sistematično i strukturirano učenje, podstičući intelektualni razvoj deteta, veštine rešavanja problema, kritičko razmišljanje i timski rad. Pored toga, škola je i mesto gde deca razvijaju socijalne veštine, učeći da se ponašaju u društvu, da sarađuju sa vršnjacima, da se bore sa izazovima i da prihvataju različitosti.

Partnerski odnos između roditelja i škole stvara atmosferu poverenja, koja je neophodna za uspešan razvoj deteta. Ako se roditelji i prosvetni radnici udruže, pružajući deci uzore na koje treba da se ugledaju, mogu se rešiti brojni problemi koji nastaju u školi, poput nasilja, neprihvatanja različitosti, loše komunikacije, poteškoća u savladavanju gradiva, neopravdanih izostanaka i slabih ocena. U tom smislu, roditelji, učitelji i nastavnici su na istoj strani – na strani deteta.

Ali za pravilno funkcionisanje ovog partnerstva, neophodna je međusobna podrška u razumevanju detetovog razvoja i sposobnosti, u skladu sa njegovim kapacitetima. Da bi se podstakao pozitivan odnos prema školi, neophodno je da roditelji budu aktivno uključeni u život i rad škole. Tako će bolje razumeti ulogu škole u razvoju njihovog deteta i način na koji sami mogu doprineti tom procesu.

U ovom partnerstvu, najvažnije je redovna komunikacija, aktivno slušanje, međusobno deljenje informacija i uvažavanje. Ova vrsta interakcije između roditelja i škole daleko prevazilazi formalne izveštaje o napretku i roditeljske sastanke. Takođe, izuzetno je važno stvarati atmosferu međusobnog poverenja, gde se različitosti u mišljenjima vide kao snaga, a ne kao prepreka. Sarađujući, roditelji i učitelji koriste svoje zajedničke resurse, znanja i talente da unaprede kvalitet obrazovanja deteta.

Ovakvo partnerstvo treba prilagoditi specifičnim okolnostima svake škole i porodice. Ne postoji univerzalni program partnerstva između porodice i škole, ali principi međusobne podrške, deljenja odgovornosti, otvorene komunikacije i međusobnog uvažavanja mogu se primeniti u bilo kojem kontekstu. Na kraju, najuspešnije je partnerstvo u kojem su svi uključeni i u kojem je jasno da je glavni cilj dobrobit deteta.

Svako dete je jedinstveno i zaslužuje podršku prilagođenu njegovim specifičnim potrebama.